Desna skretanja u rokenrolu Srbije

Piše: Aleksandar Novaković

Rokenrol muzika, pop muzika, nazovite je kako god hoćete, nije uvek samo ono što vam se čini jer „there is more to the picture than meets the eye“ k'o što reče Neil Young, a pri tom ne mislim na izakanu priču o puštanju „Stairway to heaven“ od Led Zeppelina unazad. Reč je, dabome, o političkim porukama. Baš zbog činjenice da većina obožavalaca smatra pop ili rok zvezde za uglavnom apolitične libertince, hedoniste, svetske ljude ili, u nemalom broju slučajeva, osobe okrenute idejama koje naginju humanizmu ili nekoj od nijansi levice, pažnju mi je privukla ta takozvana „desna manjina“, kako u našoj tako i u stranoj muzici. Ispostavilo se, naravno, da to nije većina, ali je sigurno da su prilično brojni ili da, u nekim slučajevima, poznati bendovi ulaze u projekte za koje ne znaju u kom pravcu idu.

Neka tvoja gitara svira kao što moj hekler štekće

Nisu toliko daleko devedesete, kad smo mogli da kažemo da je u ovoj zemlji mutnim sjajem ferceralo hiljadu nijansi prljavosive, pa ste tako mogli da gledate esktremne desničare iz SRS-a u koaliciji sa „crvenima“ iz SPS-a (u suštini ideološki pobratimi koji izbegavaju da nose crnu boju zbog uroka) u sukobu sa najvećom opozocionom, gle čuda, desničarskom SPO. Srbovanje je, ako izuzmemo par čestitih izuzetaka i projekat „Rimtutituki“, počelo da se seli iz šatre na stejdž. Pozni i komatozni opus Riblje čorbe, koji, eto, traje već dvadeset godina, samo je vrh ledenog brega i veliko ništa u odnosu na pevanje koračnice paravojne formacije od strane Bore Čorbe, Vladimira Savčića Čobija i Zorana Kalezića, koja je emitovana čak i preko jedine slobodne televizije u Miloševićevoj Srbiji – „Studija B“ sa karakterističnim refrenom: „U boj, u boj, Srbine moj“ a ko ima želudac za to evo i linka. A ako vam nije dosta toga, spomenućemo i Galiju, večito nasukanu u ideološkom mulju Sloboleskuove ere i legendarno „Pravoslavlje“, narodno veselje.

Priča za sebe, a predstavlja opasno hodanje između stava i provokacije, jeste skaska eksju rok istorije započeta još početkom osamdesetih. Naime, famozno mahanje kandilom na koncertu i druge sitne provokacije na nacionalno-ideološke teme grupe „Idoli“ delovalo je devedesetih krajnje naivno (mada dva člana postave danas drmaju zemljom) u odnosu na obrijane glave (i ne samo njih) koje su sledile Direktore. Iako su njihovi tekstovi bili usmereni uglavnom na ljubav prema pivu i mržnju prema vladarskom paru i „crvenoj“ ideologiji, Direktori su, pored Ritma nereda i Šahta, koketirajući sa „skinhed“ ikonografijom i njihovom ideologijom iskoračili na nesigurno tle na kojem su se u Velikoj Britaniji u više navrata okliznuli Madness i Sham 69.

Srce je negde levo

Posebna nakaza u okviru postdejtonskog frik-šou programa bila je JUL, avangarda ratnoprofiterskih plutokrata i jastuk za udarce namenjene SPS-u. Okretanje mladima (prevedeno na srpski - vrbovanje) praćeno je nezapamćenim densačinama u reklamnoj kampanji i najogavnijim sloganom ikad – (okej, uz onaj DSS-ov „Živela Srbija!“) – JUL je kul! A da se srce otkrije na levoj strani ako je novac u desnom džepu od košulje, shvatili su na vreme „stari rokeri“ Toni Montano i Viktorija, ali i grupa Tap 011, koja je, u nastojanju da sedi na obe stolice, izviždana na studentskom protestu 1996. godine. Najsmešnije od svega je bilo to što je Montano, posle petooktobarske revolucije, ustvrdio da je on u stvari sve vreme „rušio sistem iznutra.“ Three cheers for you, well done old boy!

Ne znam stvarno način za subverziju ako pristajete da učestvujete na JUL-ovskoj kulovskoj svečanosti na kojoj vas niko ne voli osim možda nekoga ko vam je sredio „tezgu“ i gde se sve odvija kao u nekom socrealističkom potpuriju: prvo govorancija, pa razmetanje video-bimom da se vidi da smo moderni, pa narodnjakinja da vas razgali, pa KUD i frulaš da vas dirnu, pa govorancija, pa zbunjujuća džezerka, pa još spike, pa olinjali roker da vas ubedači, pa opet govorancije Šefice, pa onda opet malo narodnjaka i razlaz! Subverzija, sve je to subverzija!

Vreme duhovne obnove i razgradnje

A onda dolazi famozna petooktobarska revolucija i predsednik Koštunica, „umereni nacionalista“, što u prevodu na narodski znači: nećemo da se bijemo – još smo slabi. U takvim okolnostima, a naročito u klimatu koji neobično podseća na Vajmarsku republiku, treba građane filovati optimizmom ali im dati i nešto „naško“, tek da ne pomisle da su zaista dosegli dno svoje istorije. I eto, mladih i ne tako mladih, nacionalno osvešćenih bendova i kreativnih pojhedinaca okupljenih oko ultimativnog SPC (Serbian Politically Correct ili Srpska pravoslavna crkva) projekta „Pesme iznad Istoka i Zapada“ . Hej, pa tu su (gotovo) svi naši drugari iz opozicionih dana, a ima i nekih novih iz: Partibrejkersa, Qrvi, Bjesova, Darkvuda, 357, Plejboja, Džukela, Goblina i ko bi sve nabrojao. Trust rokenrol mozgova u muziku prenosi reči velikog ekstremnog desničara i antisemite vladike Nikolaja Velimirovića.

Kao mur na ovu tužnu priču o povampirenoj i danas, u nijansama prljavosive, dominantnoj desnici, dolazi i storija o povratku Neše Galije i muzici za ultimativni „SPS movie“, razonodu svih pravih „osmanlijskih Srba“ – „Zonu Zamfirovu“. Tugaljive Nešine melodije ukalupljene u pusto poluorijentalno vreme kad je patrijarhat bio glavni u seljačkoj, domaćinskoj zemlji a stranci su smatrani za smešne karikature koje zalutaju svakih pedeset godina, konzumirane su od preko milion ovisnika u bioskopima plus diskovi, pa javni nastupi. Lepe su to parice! A u tom našem „samootkrivenom“ ključu ječe nam još uvek u ušima saharinsko „Lane moje“ i zaludna „Molitva“ na mitingu SRS-a: kao najpopularnije melodije bacile su nas u samodovoljni etno koji je uradio ono što Miloševićev sistem nije uspeo – razbio lice pop i rok scene do neprepoznavanja.

e-novine/radiosarajevo.ba